СТО ЋОПИЋЕВИХ ГОДИНА

  

биографија БРАНКА ЋОПИЋА

Они који су познавали Бранка  Ћопића у вријеме рата и револуције свједочили су о ведром писцу који се смијао и засмијавао све око себе. Они који су познавали Бранка Ћопића пред крај живота, свједоче о човјеку који је   имао лице најнесрећнијег човjека . 

Сто је година од рођења овог великог грмечког пјесника, а Бранко и данас живи захваљујући чињеници да је писао као слободан и частан човјек. Он је у једном интервјуу изјавио: „...Једном је тражено од мене да писменим путем објасним шта сам то мислио појединим мојим сатирама, али ми онда један мој другар даде савјет: ’Прије него почнеш да пишеш, замисли да је већ прошло педесет година, да нема у животу ни тебе ни оних који те данас саслушавају, а неко почне да претура по њиховој архиви. Пиши тако да те не буде срамота пред тим непознатим човјеком у будућности’. Тако сам и урадио“.

О ономе како је Бранко Ћопић доживио трансформацију говори свједочење Бранислава Ђуричића.

„Код нас, у ’Јежу’, у основној организацији СК био је и Бранко Ћопић. Одлука о Ћопићевом искључењу из партије донијета је на много вишој инстанци, код нас је то само прочитано и, дабоме, усвојено. После састанка, поседали смо са легендарним писцем, пили кафу и разговарали. Заправо, слушали га. Бранко је одлуку примио мирно, јер је за њу знао прилично раније, али нешто друго га је сада гризло. ’Друга мука мене мучи’, говорио нам је. ’Мене, као дјечијег писца, позивају у многе школе да читам и причам дјеци, позивају толико да се ја ни упола не могу одазвати. Али, откако поче овај белај са мном, сваки дан ми стижу телеграми и писма: Друже Бранко, немој долазити, кречи се школа... Па опет, сутрадан, исто: Друже Бранко, одложи долазак, кречи се школа...
Мило је мени’, каже Ћопић, уз онај дивни, шеретски осмех, што се школе крече. Крече се, значи о школама се све више води рачуна, али питам се: где баш сад, кад му време није, да се крече све оне школе у које ја треба да идем’”.

Сигурно да Бранко нема чега да се стиди, а они који су га пратили, прислушкивали, цинкали, су Бранкови сатирични ликови и као такви дио историје. Све је почело још у рату када се сатиричар усигурио да проговори о неким несавршенствима „другова“, па чак и „дрском пропагандом“ да партизани понекад и бјеже пред мрским непријатељем., а кулминирало је 1950. године са „Јеретичком причом“, када је Броз први пут некога јавно нагазио...

А ево и јеретичке приче.....

"ЈЕРЕТИЧКА ПРИЧА" БРАНКО ЋОПИЋ 

Е мој Бранко...никад из првог разреда,... а они што ти суде пресудили су себи...

О Суданију на следећем линку....

СУДАНИЈЕ БРАНКУ ЋОПИЋУ 

Данас  се суочавамо са бруталним нападима на слободу медија: „Charlie hebdo“, „ Klix“, „Утисак недеље“, „Ферал трибуне“, разноразним цензурама и тржишном орјентацијом новинарства, тј. искључењем критичке ноте и хвалоспјевима о „јунацима нашег времена“. Наш Бранчило је био искрени, бритки пјесник, који се тада нашао под  ударом Броза, а Пијада и Ђилас заузимају пола „Борбе“  у обрачуну са  „застрањеним“ изразом наивног сатиричара. Све му је то, као човјеку, пало тешко, није му било јасно откуд удари тешке артиљерије на врапца и шта би са друговима револуционарима који су се трансформисали у црне коњанике. Наивно је у књижевним круговима склапао афористичне доскочице инсинуирајући на Ђиласов тоталитаризам, а на другој страни углавном га је дочекивао зид ћутања. Исти тај зид је трансформисао духовитог сатиричара у тужног пјесника, али су га још више трансформисали напади  од стране писаца и пријатеља, а понајвећи ударац му је задао кум, земљак и нераздвојни пријатељ Скендер Куленовић. Није му Бранко замјерио, односно опростио му је, јер је схватао колико је тешко остати пријатељ партијском  непријатељу. И када је велики пјесник Скендер Куленовић умро, најтужнији је био Бранко Ћопић, а плакао је колико за Скендером, толико за собом, за њиховим пријатељством, за дијелом себе, за Грмечом, за Крупом и Петровцом. За истом оном Крупом и Петровцем који су на мјесним зборовима расправљали о његовом лику и дјелу, осуђивали контрареволуционарно дјеловање и скретање са линије коју су исцртали Брозови идеолози. Истим оним Грмечом који у животној бури није пригрлио свога Бранка, који у мноштву раскривених кућа има једну у којој је рођен Бранко, Грмечом  којем је врхунац културног израза извјесни Гоци, са или без Жаре, истим оним Грмечлијама  који су се утркивали у извацивању Бранкових дјела из лектире проналазећи антимарксистичке елементе, а истовремено се потписујући отиском кажипрста. 

И умјесто краја још једна сјајна сатира......

"ИЗБОР ДРУГА СОКРАТА", БРАНКО ЋОПИЋ 

ХВАЛА ТИ БРАНКО, ИЗВИНИ НАМ БРАНКО, ГРМЕЧ ЈЕ ПОНОСАН !!!