СИРАЦ НА САЈМУ

            У организацији Центра за промоцију цивилног друштва (CPCD), 24.01.2015. године у Сарајеву (пословни центар УНИТИЦ),  је уприличен сајам домаћих производа, добрих идеја и позитивне енергије. Као излагач наступило је и удружење "Рурални развој" са промоцијом петровачког "СИРЦА". Све је отганизовано кроз низ догађања, као завршни чин успјешно завршених пројектних активности током предходне двије године. То је била прилика да се саберу утисци, презентују постигнити резултати, те размјене искуства.

   Петровачки  Сирац је изазвао велико интересовање и опет се показало да је то ресурс са великим неискориштеним потенцијалом. 

    Презентовали смо двије врсте производа: "сирац" и "сирац са поврћем", а обадва производа су одешевила присутне. 

  Сајам је био изложбено - продајног карактера, а наш штанд је за 18 минута испражњен, јер је толико требало да посјетиоци покупују 5 сирева са поврћем и 4 бијела сирца, док је десети за то вријеме дегустиран. Нажалост, више нисмо понјели.

   Програм малих грантова је током четири године подржао скоро 200 пројеката, путем којих су грађани и грађанке активним дјеловањем мијењали своје окружење за добробит свих у преко стотину локалних заједница у вриједности од 800.000,00 КМ. Хиљаде активних грађана, стотине волонтера, хиљаде сати волонтерског рада, радних акција, јавних кампања, мноштво позитивних прича и промјена су оно што је овај програм учинило успјешним. 

      Наше удружење је у оквиру програма малих грантова, као заговарачку кампању, успјешно окончало пројекат "Кратки ланци исхране" . Радило се о пројекту заговарања заједничке политике пољопривреде и руралног развоја општина Петровац у Републици Српској и Босански Петровац у Федерацији БиХ. У пројектном тиму су учествовали представници општина, те урађен је приједлог долумента. Документ још није нашао мјесто и вријеме да буде размотрен у скупштинским  клупама.

     У фази израде је пројекат удруживања жена које се баве производњом сира на традиционалан начин.  

     Идеја је да се кроз клуб, у оквиру удружења, уђе у процес стандардизације, контроле здравствене и хигијенске исправности, те дораде кроз процес зрења, паковања и заједничког тржишног наступа. Све би се одвијало по концепту социјалног предузетништва и одлучивањима по принципу један човјек - један глас.

 

    За сада је ситуација таква да имамо више потражње од понуде, и то је добро. Друга ствар је да имамо све мање произвођача. а трећа ствар која произилази из ове двије, да је цијена мала. Мала цијена- мала зарада- лоша мотивација. Идеја је да се кроз подизање квалитета и стандардизацију створе тржишни услови у којма би порасла цијена, повећала производња и осигурао пласман. С тим би се створили услови да жене, као носиоци малих пољопривредних газдинстава, имају мотивацију за производњу.

               Нажалост , па ми живимо у држави гдје још увијек морамо рјешавати основна егзистенцијална питања. Ми имамо куће, па и читава села која немају пута, воде и струје. То су ствари које интервентно и приоритетно морамо рјешавати, јер све остале активности су условљене  рјешавањем предходних егзистенцијално најбитнијих питања. Друга ствар је стварна и суштинска брига за село и рурални развој, координирана и усаглашена. Ми имамо све воше појединаца, група и организација које се баве питањима руралног развоја, а сами живе у урбаним или квазиурбаним срединама. То само по себи није лоше,и мени је то драго, јер рекло би се води се брига о селу и сељак не треба да брига. Ствар је, нажалост, много другачија. Они, као лешинари, чекају да се стицањем статуса кандидата за пријем БиХ у ЕУ отворе структурни фондови за рурални развој, а они покупе кајмак. А нама? Нама  остају баса и сурутка, па ћемо се похрвати око тога.